fbpx

Veličanstvena priroda – Aljaska 1. deo

viber_image_2020-10-29_07-50-523

Aljaska, kao najsevernija država u Americi, popunjena je netaknutom prirodom, prekrasnim pejzažima i zaštićenim životinjskim vrstama, kao što su los i beli medved. Predugi letnji dani optimalna temperatura, druželjubivost domorodaca i bogatsvo koje ova država pruža je upravo ono što privlači turiste tokom najtoplijih dana. Smenjivanje zimskog perioda, gde preovladavaju duge noći, snežni porkivači i polarna svetlost jesu sinonim za čaroliju tokom hladnog doba godine. Krivudavi putevi koji spajaju sever sa jugom i zapad sa istokom, bude osećaj ispunjenosti i zadovoljstva. Kao jedna od najvećih atrakcija, glečeri, savršeno se stapaju uz kompletnu sliku Aljaske, davajući nijanse kristalno plave boje koja je prisutna tokom cele godine. Iako je veoma teško izabrati omiljeni grad, ili dva, Džuno i Kečikan su ostavili poseban utisak i urezali autogram na mom srcu.

Džuno

            Potpuno neplanski odlučih sa prijateljem da se upustim u petodnevnu avanturu kroz glavni i najužniji grad na Aljasci, ne znajući šta nas zapravo čeka. Možete pretpostaviti da sam guglao slike, koje naravno, predstavljaju delić onoga što ćemo uskoro iskusiti. Putujući za vreme korona virusa nije mnogo prijatno, no kao i većinu neprijatnih situacija, prošli smo i kroz ovu. Svi problemi su pali u vodu kad smo sleteli, skinuli maske i osetili svežinu Džunoa. Ljubazni čovek sa recepcije, uručio nam je ključ hotelske sobe, gde smo se raspakovali i vec krenuli da vodimo razgovor u kom restoranu klopamo.

Šetajući gradićem, začuđeni kombinacijom boja i detalja koje čine Džuno veoma jedinstvenim, izabrali smo fin, lokalni restoran čiji se meni sastavljao od uglavnom morskih proizvoda. Čorba od lososa i škampa sa moje strane, halibut na žaru uz pire slatkog krompira sa druge, dva piva i pogled na more je upravo ono što nam je trebalo pre početka velike avanture. Statua grbavog kita Taku, izgrađena 2016. godine, na samom priobalju Džunoa, jeste zaštitni znak ovog gradića i uglavnom prva stanica svih turista, uključujući i nas. Nastavljajući i stražujući, bili smo iznenađeni koliko zapravo ima skrivenih prečica koje vode do različitih delova grada. Kuće, potpuno razbacane, činile su fuziju oblika i boja, gde smo iz tog razloga pravili fotografije na svakom drugom koraku. Jedne od lepših poslastica usput, bile su divlje maline koje se mogu naći pored ograde. Obzirom da smo hteli da iskusimo pogled na Džuno sa visine, uputili smo se na kratko planinarenje planinom Roberts. Sablasan put kroz šumu, spoj magle i tišine je budio blag, ali donekle prijatan osećaj straha. Vreme nas nije poslužilo tih par dana, a ni sprečilo da iskoristimo svaki momenat boravka.

Na pola puta se nalaze prelepi totemi plemena Tlingit kod kojih se zapitate kako su igrađeni toliko visoki, sa toliko detalja i umetnosti na uzvišenosti preko 1200m nadmorske visine. Pri vrhu se nalazi žičara, gde se može namestiti pristojna pauza uz neki aperitiv i narodnu kuhinju. Zvuči kao lep predah, slažem se, no ne zaboravite da smo putovali u vreme ,,korone“.

Ubrzo nakon te lokacije, prateći put uz planinu, ugledali smo čistinu i imali savršen pogled na planinski venac koji je čvrsto grlio Džuno. Posle kratke pauze i nekoliko fotografija, šetnja nizbrdo, ili takoreći trčkaranje, u poređenju sa penjanjem je bilo kao aktivni odmor, skoro neosetno. Veče se polako spuštalo. Uživajući uz još jednu prelepu večeru, ovog puta spoja italijanske i naravno, lokalne kuhinje, raspitali smo se gde bismo mogli provesti preostali deo noći. Po preporuci, koktel bar je bio sledeća stanica. U Džunou je teško izgubiti se iz razloga što je centar veoma mali, tako da nam navigacija nije trebala ni u jednom trenutku, sve se pronađe sa lakoćom. Pozdravljajući konobara, po kojem se moglo videti da ima iskustva kada su kokteli u pitanju, naručili smo po njegovoj preporuci. Kiseo viski sa belancem i slatkom višnjom je zvučao kao kombinacija za propast. Skeptični oko ukusa, ipak smo probali. Ubrzo nakon, još dve ture su stizale, jer vam mogu iskreno reći da je jedan od najboljih viski koktela koje sam probao. ,,Old Fashioned“ je ipak klasik koji nema konkurenciju. Kroz razgovor, smeh i upoznavanje, sati su prolazili kao sekunde, dok smo veče polako privodili kraju.

           

Sledećeg dana nas je čekala jedna veoma zanimljiva i neočekivana šetnja do glečera Mendenhall. Ulazeći dublje u šumu, svaki korak činio se kao da se zapravo udaljavamo od destinacije. Jedini spas su nam bile crvene zastavice, kao putokaz. Kroz većinu predela Aljaske, crni medvedi su poprilično rasprostranjeni, pa bih iz tog razloga preporučio opremu kao što su zvonce, sprej ili čak i pištolj. Na sreću, nismo imali problema ni sa kakvim predatorima, no jesmo kad je u pitanju penjanje uz vodopad. Moram biti iskren ovde, jesmo malo skrenuli sa putanje, i neznajući, izabrali težu rutu. Imali smo dva izbora, okrenuti se nazad i maštajući šta bi bilo kad bi bilo ili stisnuti zube, nastaviti avanturu i obogatiti se novim iskustvima. Prva opcija je bila eliminasa u roku od sekunde. Provalija sa desne strane, klizav put sa leve, a strmi ka gore. Korak po korak, savladali smo i to, a imali i šta da vidimo. Znate onaj osećaj, kad prolazite kroz veoma teške situacije, a svesni ste da vas čeka nagrada naposletku, i kad je ugledate, sledi: „Vredelo je!“ Upravo smo imali takav osećaj ugledajući glečer.

Mešavina kristalno plave boje, pejzaž od kojeg zastaje dah, reka i vodopad, zajedno sa laganim vetrom sviraju prijatne melodije ove nestvarne prirode. Morao sam da se uštinem par puta, čisto da se uverim da je java. Nastavljajući, put nizbrdice, uživali smo u svakom trenutku, probali vodu iz potoka, i bili spremni da preuzmemo nagradu. Nekada je moglo da se uđe u pećinu, no zbog konstantnog topljenja, nažalost, urušilo se i zablokiralo ulaz. Od samog početka puta, na svakih pola kilometra do kilometar, postavljeni su znakovi koji govore gde je glečer bio te godine. Davne 1920., glečer je pokrivao apsolutno celu putanju, kroz koji smo šetali 3 sata. Neverovatno…

Vraćajući se, naleteli smo na turiste koji su nam dali instrukcije za mnogo lakši put, put kojim smo trebali doći prvobitno. Obzirom da nam je dan bio potpuno isplaniran, neumorno smo se bližili do još jednog prelepog mesta, vodopada Nugget. Ogroman i bučan, visok 115m, jedan je od najvećih vodopada u ovom delu.

Crkva Svete Tereze, koja se nalazi na poluostrvu, svega 35 minuta vožnje od centra, je bila poslednje stajalište pre sutrašnjeg polaska za na sledeću destinaciju. Tiho i spokojno mesto, na kojem čujete prijajući zvuk talasa, ispunjeno je bogatom istorijom i sagrađeno do najmanjih detalja. 80 godina stara građevina, jeste privremeno prebilvalište za turiste sa svih delova sveta. Ispunjeni, prepuni utisaka, sa osmehom na licu, krenuli smo put hotela. Mislim da se ovo zove iskorišten dan! Sledećeg jutra, spremali smo se za drugi deo ovog prelepog putovanja, dok nam se let polako bližio.

Autor: Dragoljub Ilijev

Fotografije: Autor

PODELITE TEKST

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

MOŽDA VAM SE SVIDI

IZDVOJENO

zapratite nas

Prijavite se na naš newsletter i budite u toku sa aktuelnostima iz sveta turizma

about-img.jpg

Prijavite se na newsletter

Budite u toku sa najnovijim dešavanjima na tržištu turizma!