fbpx

U skrovištu homoljskih hajduka

zlotska_pecina

U vremenu digitalne globalizacije poput nove ere svetskih tokova, kao generacije savremenih tehnologija i društvenih mreža, samo smo na „klik“ udaljeni od egzotičnih prekookeanskih primorskih turističkih destinacija, evropskih gradova u kojima vekovima obitavaju najsavršenija prostorna ostvarenja svetske arhitekture, čuda starog i novog sveta. Virtuelni smo svedoci neprocenjivo vrednog prirodnog i kulturnog nasleđa koje stoički prkosi ne samo čovekovom neodgovornom ponašanju, već i surovom zubu vremena; gorostasa osobite, višestruke vrednosti kojima se čitava zemaljska kugla divi. No, budući da nas samo brzina svetlosti deli od raznolikih, primamljivih svetskih čuda, međutim, sijaset milja distancirani, pitam se, zašto se ne bismo okrenuli lepotama zemlje u kojoj smo rođeni? Upoznajmo Srbiju da bismo je više voleli – volela bih da je krilatica koju bih uputila svim mlađim generacijama, „ja“ generaciji, koja je okrenuta isključivo sebi, svojim potrebama i težnjama u kojima ne prepoznaje suštinu vrednovanja sopstvenog, iskonskog identiteta, ali i onog nacionalnog. Poražavajuća je činjenica o nepostojanju svesti kod mlađe populacije kada je reč o prirodnim i kulturnim predelima naše zemlje čija je vrednost verifikovana čak i označavanjem istih kao zaštićenih dobara, što podstiče njihovo uvažavanje i poštovanje, kao i veću neinformisanost društva o značaju očuvanja i stepenu njihove ugroženosti. Pritom, ovakvi resursi značajni su za turističku ponudu brojnih država, a sa dobijanjem statusa prirodnog ili kulturnog dobra, dobijaju poziciju i turističke prepoznatljivosti.

            Zahvaljujući predmetu Turističke regije Srbije koji je prema nastavnom planu i programu predviđen za izučavanje na trećoj godini osnovnih studija turizma na Prirodno – matematičkom fakultetu u Novom Sadu, dobila sam konkretnu i jedinstvenu priliku da se najzad upoznam sa potencijalnim i već afirmisanim blagodetima naše zemlje, govoreći sa aspekta njihovog iskorišćenja u turizmu. Međutim, kako su teorijska stanovništa bila neizmerno zanimljiva i podsticala na terensko istraživanje, probudila su u meni inicijativu da se upustim u samoorganizovane izlete do onih lokaliteta koji se još uvek pretežno nalaze na marginama kolektivne svesti o postojanju impresivnih formacija prirode.
Tako se u reprezentativne primere kao objekte geonasleđa na teritoriji Srbije ubraja  i Lazarev kanjon koji je zbog svoje jedinstvene lepote i vrednih ekosistema proglašen za Spomenik prirode i kao takav je pod zaštitom države.

            Premda prikaz mojih putovanja na društvenim mrežama ukazuje na višesatno sedenje ispred računara i podrobno istraživanje atraktivnih predela raskošnog prirodnog i kulturnog nasleđa, planiranje i ucrtavanje sigurne maršute, moram priznati da je ipak puki privid, onaj zdravi i sočni deo tek sazrele crvene jabuke. Znate li šta se nalazi sa njene druge strane? Sladak trulež kao simbol moje iznenadno probuđene neutoljive i neiscrpne želje, halapljivosti za brzom avanturom i naglim, nepromišljenim pokretom, lutanjem. Ako nisam lutalica kao jedan od tipova turista tokom svog turističkog putovanja, onda za mene to putovanje baš i nema nekog dubljeg smisla. Ako ne organizujem putovanje u trenutku iskrsle volje za istim, dok izgaram i vilenim u kući kao na iglama, tražeći način da što pre ispunim svoju turističku potrebu, koja zapravo, mogu reći, nije više ni turistička, već osnovna potreba zadovoljenja moje suštinski avanturističke prirode, bojim se da to putešestvije neće biti moja zaslađena šoljica čaja. Ako možete da zamislite bele saobraćajne linije na putu, onda isto tako možete da vizualizujete kako se na mojoj putanji proteže parola „Plan je da nema plana“, koju kao da vučem za onu kukicu stražnje strane automobila dok me on, nestrpljivu i uzbuđenu odvozi u nepoznato. Bez plana, bez organizacije, spontano, mimo utabanih staza, naizgled samouvereno, usitinu pomalo nesigurno, ali jedno zasigurno – kao divlje cveće; dozvolimo sebi da rastemo na svim poljima gde smo mislili da nikada nećemo. Postoji nešto u čoveku što ga tera da neprestano traga za nečim dubljim, smislenijim, od pukog preživljanja. Odakle nastaje ova žeđ za uzvišenim? Pitam se, da je moguće iole ukrotiti ovu nesalomivu žudnju za nepoznatim što se ocrtava na svakoj pori mog života, da li bih ko od šale kontaktirala meni sasvim nepoznatog planinarskog vodiča iz Boljevca i uputila se 130 km do vlaškog sela Zlot? Tamo, na vrhu Lazarevog kanjona, da mi zastane dah, od tišine, od ponovnog uverenja o nepokolebljivoj snazi prirodnih sila. Da još jednom demantujem antropocentričan pogled na svet i resetujem ego u ime drugih. I osetim blagi dodir nirvane.

            U kraju izvorne mističnosti

– Jeste li primetili do sada kako se kroz marketing oglašavanje turističkih destinacija Istočne Srbije često provlače epiteti poput mistično, tajanstveno, neponovljivo, magično? Tako sam jedno vreme bila nepoverljiva prema onome što se plasira u propagandne svrhe, pitajući se, da li je moguće da je istok naše zemlje zaista jedna još uvek nepotpuno otkrivena „Alisina zemlja čuda“ koja sve vreme kao konstantu uz sebe neguje pomenute prefikse. Međutim, kada je preda mnome počeo da se ukazuje dugačak i vijugav put koji je od Paraćina vodio ka Zaječaru, prolazeći kroz nanizana sela i idilično slikovite  zaseoke, tada se dogodio preokret! Kao u filmskoj montaži, postepeno se od nizova isprekidanih traka montira prava dugometražna istina u kojoj nema potrebe da sečem loše delove filma i uništavam „prljave“ kadrove kako bi radnja bila besprekorna jer je svaki komadić slagalice popunjavao moju celinu, onu zamišljenu i viđenu.

            Od čuvenog vlaškog sela Zlot markirana planinarska staza koja je težinom uspona prilagođena svim starosnim grupama, vodila je do samog vrha kanjona i njegovog prostranog vidikovca Kovej. Lazarev kanjon, još i kanjon Lazareve reke usečen je u krečnjački masiv istočnog oboda Kučajskih planina, koji se još naziva i Dubašnica budući da je kanjon nastao usecanjem Lazareve reke u  krečnjačku ravan Dubašnice, obuhvatajući sliv Zlotske reke. Tako je kanjon sa svih strana zaklonjen stenovitim grebenima, od kojih su najposećeniji vrhovi Mali Malinik i Veliki Malinik. Dužine 5200 metara i prosečne nadmorske visine od 475 metara, Lazarev kanjon se smatra najdubljim i najneprohodnijim kanjonom u Istočnoj Srbiji, dok je, ako posmatramo teritoriju cele Srbije, jedan od kanjona sličnih odlika. Vidikovac Kovej, ka kojem sam se uputila u društvu planinarskog vodiča ovog zaštićenog područja, svedoči najvećoj dubini kanjona, tako da njegov gornji rub vertikalnih ivica leži na 375 metara nadmorske visine. Njegove ivice koje su obeležene krečnjačkim odsecima veoma strmog nagiba, pretežno vertikalnih, celokupnom prizoru daju utisak nedodirljivosti koji me je u trenutku zamišljenosti ohrabrio i pothranio onu dozu radosti i spokojstva, što u ovom pijanom besporetku kada je ljudskoj ruci sve nadohvat nesumnjivo postoji kreacija prirodne sile koja se ne da tako lako dokučiti. Sve i da je drugačije, da li bismo išta vrednovali u ovozemaljskom životu?

            Na raznovrsnost i autentičnost samog kanjona posebno utiču izolovani ostenjaci koji se nalaze na pojedinim strmim stranama, a među njima je najreprezentativniji ostenjak Kula dužine od čak 150 metara koji se nalazi na mestu početka kanjona i kao takav spada u izuzetne prirodne retkosti njegovog područja. Jedinstvenost njegove bogate raznovrsnosti krasi reka koja na pojedinim distancama protiče između velikih uklještenih blokova, a nađu se i gdekoji duboki virovi, stoga planinarsko – rekreativnih aktivnosti u samom kanjonu gotovo i da nema budući da je prolazak preko klizavih stena kanjona pravi izazov i za najiskusnije planinare. Takođe, postoji opasnost od upada u neki od brojnih virova koji se ovde nalaze, dok je prolazak brži kada je korito suvo, ali treba obratiti pažnju i na poskoke kojima je na ovom području kanjona najpogodnije stanište budući da zbog male osunčanosti održava hladovinu koja njima najviše godi. Prema priči planinarskog vodiča kojeg sam angažovala za obilazak kanjona, njegove kolege se često ne usuđuju da individualce ili grupe koje to zahtevaju vode u obilazak samog korita kanjona, ukoliko nemaju iole iskustva u planinarenju zato što se na pojedinim deonicama nalaze alpinističke površi koje iziskuju umeće i fizičku izdržljivost.

            U carstvu mirisa vlaške kuhinje

– Dok laganim hodom usled zamaskiranosti u zimskoj odeći prilazimo ivici vidikovca Kovej koji se prostire na površini oko 50 hektara, moj saputnik i planinar Bane pripoveda mi priču o pradedi porodice Mustecić koji je davnih godina na ovom prostoru kupio imanje i sebi i svojoj porodici sagradio kuću, ni ne sluteći da će njena vrednost jednog dana biti utoliko veća nalazeći se na samom zaštićenom području, čija prozorska okna uživaju pogled na gorostasne uzdignute litice. „Pozvao sam prijatelja, kaže, doćiće terenskim vozilom do kuće, Slađa će spremiti nešto da prezalogajimo za doručak“ – kaže Bane, onako nonšalantno, kao, to je uobičajena stvar, jednostavan doručak. Međutim, vrednosti društva su se promenile i danas se hrana više ne posmatra samo iz egzistencijalnog ugla, već kao kulturološki, edukativni, hedonistički element. Hrana je predstavnik kulture i upravo domaći gastronomski proizvodi omogućavaju da ljudi upoznaju različite kulture i osete različite ukuse. Konzumirajući hranu, mi prolazimo kroz iskustveno putovanje koje se odnosi na određeni način života koji uključuje upoznavanje različitih kultura, sticanje znanja i razumevanja kvaliteta turističkih proizvoda. Tako sam kroz prizmu prethodne konstatacije doživela obedovanje u kući vlaške porodice. Najednom pomislih: „Ovo će biti sjajna prilika da se raspitam o kontroverznoj vlaškoj magiji i kulturi vlaškog kraja!“. Autentičan doživljaj predstavljalo je prisustvovanje pripremi doručka na starom, nekadašnjem šporetu, još iz vremena kada je sagradio kuću, u prijatnoj atmosferi uz moju ljubopitljivost i znatiželju da domaćicu Vlajnu podrobno ispitam o nadaleko istraživanoj vlaškoj magiji. Dok je u leđnoj nosiljci držala uspavanu bebu, na izanđaloj plotni u pucketavom ulju pržila je čuvenu vlašku plašintu, što bi naš narod rekao, „meku kao duša“. Samo pripazite pri izgovoru – plašinta (meko š). Ako pogledate fotografiju, rekli biste možda da je ovo zaista sasvim običan doručak. Ipak, užitak mirisa koji su se preplitali na stolu dopunjavao je sofisticirani stil stare dedine kuće u kojoj je sve delovalo autentično, počev od crveno-plavih kariranih zavesi svezanih u čvor koji je isticao drvena prozorska okna, preko dedinog kamina i pećnice za hleb, starog kreveta od hrastovog drveta sa dušecima prekrivenim debelim ćilimima, sve do vidne noseće drvene grede sa koje je visio svežanj drvenih kašičica, verovatno dedinih ruku delo. A na stolu – sve po vlaškoj recepturi: plašinta poput srpske mekike, domaće kobasice, izgleda prepečenog, a ukusa fantastičnog, vruća pogača poslužena uz ručno pravljeni domaći sir i malo svežeg kiselog kupusa, rekla bih tek izvađenog iz plastičnog bureta. Naposletku, pretpostavlja se da sam zadovoljenog stomaka, a pothranjenog duha nastavila istraživanje kanjona uputeći se prema Maliniku koji je neizostavan prizor ovog još neistraženog područja.



            Malinik je planina koja se uzdiže sa južnih litica kanjona i zajedno sa Lazarevom pećinom predstavljaju njegove najistaknutije karakteristike. Najviši vrhovi Malinika su Veliki Malinik i Mali Malinik, a do njih vode planinarske staze koje variraju od onih lakših do srednje kondiciono zahtevnih od kojih je svaka staza dobro obeležena. Sa Velikog Malinika pruža se pogled na Mali Malinik, odajući utisak da je sve što se prostire podno vrha samo jedna kriva linija koja pejzažu, oduzimajući harmoniju i sklad, unosi neobičnu dinamiku i pokret se postepeno produbljuje kako se sve više približavamo ivici kanjona, spuštajući se sa Malinika.

            Među utisnutim stopalima knez Lazarove vojske

– U Cvijićevo vreme, pećina se zvala Zlotska, međutim kada je počelo uređenje pećine u turističke svrhe, vraćeno je njeno prvobitno ime. Prema legendi meštana Zlota, pećina je dobila ime po knezu Lazaru čija je vojska našla utočište u pećini bežavši od Turaka nakon Kosovskog boja. Vojska je u pećini živela neko izvesno vreme, lovila na ovom području i hranila se, a meštani kao dokaz navode ostatke kostiju domaćih životinja kojih i danas ima u pećini. U tursko vreme, ulaz u pećinu je bio zazidan kako se u njoj ne bi skrivali hajduci. U vezi sa tim, postoji još jedna legenda koja kaže da pećina nosi naziv po hajduku Lazaru koji je napadao Turke zulumčare, a svo blago sakrivao duboko u pećinu. Priznaćete da legenda zaista pleni pažnju, te ako se osvrnemo na , period srpske srednjevekovne države i njene neumitne borbe protiv Turaka da se sačuva domovina i održi dostojanstvenost i postojanost srpskog nacionalnog identiteta, pomenuta priča samo dodatno pojačava subjektivni utisak o velelepnosti pećine i njenu estetsku lepotu vinuje na sam pijedestal. Ali, ovo je tek jedan od atributa pećine koji je čini značajnim prirodnim resursom. Ako bismo razvezali nebrojeno sitnih čvorova nanizanih perioda čovekove evolucije, ostali bismo fascinirani i najednom zastali, prilikom posmatranja raznovrsnog pećinskog nakita, recimo. Zastali da udahnemo vazduha i osvestimo na koliko duhovno i materijalno bogatom tlu odrastamo, a da ponekada toga nismo svesni, odbacujući pomisao da kod nas ima nečeg vrednog za videti i čuti, a da je tamo preko granice svega u izobilju. Naime, Lazareva pećina se ubraja u prve speleološke objekte u Srbiji u kojima su vršena paleontološka i arheološka istraživanja pri kojima su pronađene kosti pećinskog medveda, pećinskog lava, pećinske hijene i drugih životinja ledenog doba, kao i ostaci materijalne kulture poput oruđa i posuđa. Prema rezultatima istraživanja, najstarije naselje u pećini pripada bakarnom dobu (oko 5000 godina pre nove ere) za koje se vezuju pronađeni keramički predmeti i koštane alatke kao najstariji bakarni nalazi u našoj zemlji. Srednji sloj se odnosi na početak bronzanog doba kada je pećina služila kao lovačka stanica, a u najmlađem kulturnom sloju se ističe bakar kao glavni rudni resurs ovog kraja, prema procenama arheologa, od oko četvrtog do petog veka pre nove ere. Pećina je zaštićena kao spomenik prirode 1949. godine, kada i Lazarev kanjon, dok je 2005. godine Zavod za zaštitu prirode Srbije pećinu proglasio objektom geonasleđa.

            Kajala bih se ako ne bih spomenula i jedan neuspeli pokušaj tog dana, u mojoj poseti Lazarevom kanjonu, jer i nedoživljeni proboji su deo turističke sage, zar ne? U neposrednoj blizini područja kanjona, na granici Homoljskih planina i Južnog Kučaja nalazi se prerast Samar, jedinstven geomorfološki fenomen, veličanstven poput slavoluka, prirodni most, poslednje što ostane od pećine nakon što se uruše njene tavanice. Poput „kapije“ ovog kraja, prerast Samar je u bespuću mojih pustolovnih zamisli predstavljao otelotvorenje neuništivog i stamenog kao i svetovna vrednost mostova u očima Ive Andrića. Poput svedoka iščezlih epoha, i prerasti nas podsećaju da smo samo jedna tačkica u ovom Univezumu, prolazna i bledunjava, „a sva je naša nada sa one strane“. Ipak, usled nerazumnog htenja da se pošto-poto kolskim putem, delujući tek prokrčenim, provezemo vozilom koje nije prikladno za takve uslove, utučeno bivam primorana da odustanem i vratim se natrag. Ko će znati zašto moja misao nije naišla na ovaj verni i ćutljivi most, da se divim njegovoj uzvišenoj lepoti „koja pored sebe dopušta jednu liniju mogućnosti: nepostojanje“. Odvozim se svojim autom, dok iz zamišljenog peščanog sata cure poslednja zrnca razočaranja, jer, to je sigurno bio znak pored puta. Biram da verujem u to.

            „Dugujemo ti zahvalnost za uspešnu novu sezonu. Ti si nam bila kao položajnik za Božić. Sinoć nas je pozvao bračni par iz Beograda koji po toploj preporuci nekih planinara želi da dođe za dan zaljubljenih na Kovej i ostane 3-4 dana. Ti si nam otvorila sve vidikovce“ – poruka je koju sam putem fejbuka dobila od domaćina Vlaha koji su me srdačno i širokogrudo ugostili u kući svog pradede na vidikovcu. Ja bih da se vratim na prethodnu konstataciju – sve su to znakovi pored puta. Biram da verujem u to.

Autor: Magdalena Jevđić, Student, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad 

Fotografije: Autor
Lazareva pećina, izvor https://www.visiteastserbia.rs/priroda/lazareva-pecina

PODELITE TEKST

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email

MOŽDA VAM SE SVIDI

IZDVOJENO

zapratite nas

Prijavite se na naš newsletter i budite u toku sa aktuelnostima iz sveta turizma

about-img.jpg

Prijavite se na newsletter

Budite u toku sa najnovijim dešavanjima na tržištu turizma!