Kada prepričavamo doživljaje sa putovanja, najčešće pripovedamo ovako: Bili smo letos na kratko u Trstu, prošetali smo se starim gradom, videli ostatke rimskog amfiteatra. Da, i probali smo vrhunsku klopu u Al Bagattu, pa se posle slikali sa statuom Džejmsa Džojsa na mostu, evo da vidiš (pa listamo po galeriji mobilnog telefona da pokažemo i statuu, i most i haljinu italijanskog dizajnera koju smo kupili baš na tom putovanju). No, ređe nekako prenesemo kako smo se osećali dok smo se penjali na tvrđavu pod usijanom zvezdom, šta je u nama probudio kratki susret sa umetničkim delom ili ostacima antičke kulture, ili pak sa radnikom u prodavnici Illy kafe koji nam je ponudio besplatni espresso jer je, eto, baš danas „naš dan“; ili, kakvog je ukusa bio čokoladni mus sa malinama te na koji momenat iz prošlosti nas je podsetio taj nestvarni ukus pomešane bele čokolade i lavande. Takve detalje nekako češće zadržimo za sebe. Njih zapisujemo i pamtimo kao uspomene sa putovanja, uspavljujemo ih i budimo onda kada doživimo nešto slično, ili veoma različito, ali blisko već poznatom osećaju.
Elem, ovo uopšte nije priča o Italiji, Italijanima, Trstu, letu, kanconama niti vespama. Ovo je samo uvertira koja bi trebalo da vas malo zagreje i podstakne na razmišljanje o vašim sopstvenim doživljajima sa putovanja pre nego što se osvrnem na nekoliko momenata iz dalekih, hladnih, pustih, možda čak za čovekov život surovih krajeva. Opredelila sam se za ovu priču jer je potpuno različita svim našim svakodnevicama, svim našim poznatim životnim uslovima, udobnim putovanjima i klasičnim turističkim pričama. Ovo je, dakle priča o susretu sa divljom prirodom. Tačnije, o bliskom susretu sa samim sobom u prirodi. Osvrćući se na pojedine momente sa ovih putovanja, one o kojima se ređe priča, ispričaću vam o čemu su me ovakva iskustva učila: o prirodi, preživljavanju, o životu i životnim vrednostima, izdržljivosti, mentalnoj snazi, i čovekovoj veličini u odnosu na prirodu.
Jedno vreme sam živela u Škotskoj. I to skoro pa na krajnjem severu britanske kopnene mase, tamo gde više nema velikih gradova, gustog saobraćaja, svetlećih reklama i betonskih višespratnica, a pogotovo ne visoke mode; nego tamo gde reljefom preovlađuju visoravni i doline, jezera, šume i nepregledni pašnjaci, i gde su mi prve komšije bili jeleni, foke, veverice i vidre. Dugo mi je trebalo da se naviknem na konstantne vetrove i horizontalne kiše, na kulturu, način života, nepromočivu odeću, škotski akcenat i britansku učtivost. Da bude još malko, ne teže, ali izazovnije, uhvatila sam se u koštac sa osvajanjem planinskih vrhova i dubina Severnog Atlantika, pa i sa pomorstvom na burnom Severnom ledenom moru. I upravo ova iskustva su baš ta koja su bila moji najveći životni učitelji.
Baš zato što volim divlju prirodu, liminalne prostore i izazove, odlučila sam se na razna putešestvija u manje poznato ili potpuno nepoznato. Jedno od njih je i uspon na planinu Kerngorm. Pred jedan Božić sam sa malom grupom entuzijasta sličnih meni krenula put ovog planinskog masiva. Poseta irvasa je bila naš cilj. I to ne onih koji žive u ograđenom prostoru u podnožju planine, nego onih skoro na njenom vrhu, na brisanom prostoru iznad linije drveća. Tih dana je klima bila kao u subarktičkoj tundri, temperatura ispod tačke mržnjenja, ledeni vetar je brisao sve pred sobom, a mi smo koračali zaleđenim stazama kroz šumu okovanu snegom i ledom. Najpre smo sišli u dolinu, pa se malo izdigli prelazeći preko plitke planinske reke, a potom se staza penjala strmo uzbrdo. Disala sam plitko, pa duboko, kako bih vratila puls u normalu. Pluća su me bolela od retkog i ledenog vazduha, butine su se tresle, a misli o odustajanju su bile sve vreme prisutne. U onoj beskrajnoj belini osećaj za prostor je bio potpuno nerealan; ono što je blizu se činilo daleko, a ono što je daleko se činilo još daljim, ili bližim nego što jeste. Usled ovakve konfuzije, fiksirala sam pogled na vrhove svojih čizama i koncentrisala se na korak i disanje. Posle nekoliko trenutaka, telo je naučilo ritam i težina kretanja je postala podnošljiva. Kada sam konačno podigla pogled, nalazila sam se pred krdom prelepih divljih irvasa…
Drugo putešestvije se vezuje za majušno ostrvo Mej u Sevenom ledenom moru. Na njemu ne živi čovek. Ono je dom fokama i stotinama hiljada ptica, a kažu da se po lepom danu u vodama oko ostrva mogu videti kitovi i delfini koji oko njega kruže. Ono što je mene zanimalo su bili pafini, te malene ptice koje izgledaju kao nekakvi buckasti papagaji sa širokim, šarenim kljunovima i trouglastim očima, koje se na ostrvu tokom letnjih meseci gnezde pre nego što migriraju ka Arktiku. Pafini isprva deluju nespretno i tromo, ali svoju veštinu letenja, odnosno ronjenja, pokazuju tek pod vodom, u lovu na hranu. Zaplovili smo nemirnim vodama ka horizontu iz ribarskog naselja Antstruter na istočnoj obali Škotske. Nakon više sati plovidbe, zelenih lica i prevrnutih stomaka, konačno smo uplovili u maleni fjord. Pristali smo uz obalu između dve vertikalne litice na kojim su nas budno dočekali pernati čuvari ostrva. Ovo je bio trenutak kada je trebalo zažmuriti i duboko udahnuti, jer momenta kada smo dodirnuli tlo ostrva Mej, sasvim sigurno smo kročili u jedan sasvim drugačiji svet… svet kom čovek ne pripada, nikada nije i niti će, gde se mešaju mirisi morske soli, morske trave i ptičijeg izmeta sa zvukom ptica i talasa koji se razbijaju o stene. Okretala sam se oko sebe, i sve što me je okruživalo bila su gusta jata ptica i jedno beskrajno nebesko i morsko plavetnilo koji su se spajali na horizontu…
Penjala sam se na vrhove planina, plovila ka udaljenim i potpuno divljim ostrvima, ali nisam propustila ni priliku da se spustim u Severni ledeni okean, negde u blizini Hebridskih ostrva. I ovog puta sam se, kao deo turističke grupe, zaputila da izučavamo morski divlji svet, ali ne sa čamca, nego iz mora. Ovo je podrazumevalo skidanje šala, kape, rukavica i nepromočive jakne (iako je bio mesec jul) i oblačenje ronilačkog odela. Prvi skok sa čamca je bio šok, u svakom smislu. Svesna da me je samo neoprensko odelo delilo od hipotermije, telo nije uspevalo da se navikne na nepoznatu sredinu i još dugo se treslo. Kretanje u vodi pod debelim slojem sintetičke gume mi je bilo potpuno strano. Kao svaki novajlija, prvo sam morala da sinhronizujem rad ruku, nogu i misli, te da naučim da se krećem sa ogromnim perajima, pa kako da dišem kroz disaljku, i kako da zaronim a da ne isplutam na površinu. Dok sam savladavala tehniku ronjenja, vreme je iscurilo. Naš vodič je rukom dao znak i ja sam instinktivno zaronila, nespremna na prizor kom sam se svakako nadala, ali ne baš tada. Ispred mene, razjapljenih čeljusti, krstarila je ajkula. U trenutku naleta adrenalina, povukla sam deo Atlantskog okeana kroz grlo u stomak i mahnito plivala ka čamcu. Srećom, ova vrsta ajkule se hrani zooplanktonima a ne ljudima, te nisam izgledala kao veliki komad mesa koji pluta u okeanu, nego samo prepreka koju treba zaobići. Riba je samo promenila pravac kretanja pokazavši mi gorostasnu veličinu od 9 metara i svoje hrapavo tamno telo, ono nalik praistorijskim životinjama, i otišla nekim svojim putem. Ostala sam još dugo da plutam Severnim Atlantikom, blenući u kišne oblake i galebove iznad sebe…
Svaka od ovih priča ima neku svoju poruku, ali sve one imaju i nešto zajedničko: bliski susret sa divljim svetom, i saznanje koliko je čovek u stvari mali u odnosu na prirodu i procese u njoj. Kada mislimo o našem mestu u ovom svetu, čovek sebi dodeljuje veliki značaj i izdvaja se iz prirode, smatrajući je „robom“ za konzumiranje, kao predele koje treba osvojiti i pokoriti, a živa bića u njoj sebi podrediti. Pa ipak, antropocentrizam prestaje da važi tada kada se nađemo u divljem prirodnom okruženju i saživimo se sa, recimo, planinskim masivom, krdom divljih irvasa, morskim plavetnilom ili jatom morskih ptica. Tada postajemo samo jedan maleni fragment prirodne dinamike, sa minimalnim uticajem na dnevne tokove divljeg sveta. Kada smo tamo, licem u lice sa surovom klimom, arktičkim životinjama ili džinovskim, praistorijskim ribama, shvatamo da smo samo slučajni, i nadasve nebitni, posetioci u njihovom svetu. Priroda je postojala, i nastaviće da postoji i nakon što čovek kao vrsta napusti Zemlju.
Shvatila sam i da su doživljaji poput ovih koje sam pokušala da prenesem, upravo ti koji imaju moć da nas potpuno transformišu, nauče bitnim lekcijama i navedu na razmišljanje. U momentima velikih izazova, kada razmišljamo o svom egzistencijalnom biću i kada se uključi autopilot za preživljavanje u uslovima na koje je čovekovo telo nenaviknuto, neke ustaljene norme, izgrađene vrednosti i usvojena pravila više nemaju nikakav značaj. Tada shvatamo ko smo, kako funkcionišemo i kako mislimo, postajemo svesni svog tela i načina na koje ono reaguje i prilagođava se neposrednoj sredini. Za mene su ovakva iskustva neprocenjiva, ona sa ta koja su me najviše obogatila, koja su mi pobrkala lončiće u hijerarhiji vrednosti i stvarima kojima, kao ljudi, pridajemo značaj u svakodnevnom životu. Ne kažem da ona slika sa mosta na Piazzi Ponte Rosso nema nikakvu vrednost, naprotiv. Ali sasvim sigurno ta šetnja kroz Trst, premda je pružila neku drugu vrstu doživljaja, nije imala tako snažan uticaj na mene i moj lični razvoj.
Turizam, odnosno studije turizma, ne treba da nas uče samo o tome kako da postanemo dobar menadžer, kako da zaradimo novac pružajući usluge ili razvijemo turističku destinaciju, nego i da postavi neke druge, manje efemerne i neopipljive ciljeve. Kao turisti, mi smo najpre ljudi i studenti života, koji kroz putovanja i izazove rastu i razvijaju se, i uče kako da postanu duhovno bogatiji, skromniji, mudriji, tolerantniji i ekološki svesniji. Za mene je ovo vrednost, prava i postojana, a haljinu italijanskog dizajnera, recimo, više i ne nosim.
Autor: Jelena Farkić – Predavač na Univerzitetu u Griniču, London, Velika Britanija
Fotografije: Autor
