Polako nam izmiče i ova čudna ili malo drugačija nego inače godina. Nekako više nego obično što su hladniji dani i počinju da veju pahulje misli me vode u bajkovite predele, mesta, sećanja na detinjstvo. Razmišljam kako da ukrasim svoju sobu, kako da od svog skromnog doma napravim da sija poput dvorca. Dvorca? I baš tada se setih da sam nedavno, tačnije pre godinu ipo posetila dva dvorca. Da li ste za priču o danu provedenom u Livadiji? Zvuči bajkovito, zar ne? Za mene je bajka postala stvarnost u trenutku kada nisam imala velike snove.
Posle devet dana putovanja po Krimu, deseti dan stižem, u moje sada najdraže mesto na ovom poluostrvu, Alupku. Prvo što mi upada u oči je za taj deo Crnomorskog primorja visoka planina Aj-Petri u čijem se podnožju nalazi Voroncovljev dvorac. Malo čudno ime, a iskreno i dvorac, sa kombinacijom svojih stilova i 150 prostorija za koje je trebalo oko 20 godina da se izgradi. Od lokalnog vodiča saznajem da je ovaj dvorac sagrađen od dijabaza koji je dva puta tvrđi od granita i da je jedini koji je podignut u to vreme od ove vrste stene. Zanimljivo.
Posle kraćeg predavanja o istoriji ovog kraja i grofu Voroncovu ulazimo u njegov dom, danas dvorac-muzej. Odmah po ulasku u hodnik osetila sam kao da sam bačena vek dva nazad i da sam se uputila da pronađem čuvenog grofa. Svaka devojka je bar nekada maštala o princu, nekome sa dvora, jesam li u pravu? Krećemo se kroz hodnik u kome su neprolazna dela slavnih slikara. Iz prvog hodnika ulazimo u sledeći koji spaja dve prostorije, glavnu salu i biblioteku. Ono što mi je privukolo pažnju za biblioteku koja nije otvorena za posetioce je da su u njoj preko 10 000 knjiga koje su dostupne samo naučnicima, tako da ako se nekada vratim kao istraživač možda mi i otvore ova vrata. Ali zato su druga otvorena i idemo pravo u salu u koju je grof dočekivao goste. Nas goste sada dočekuje njegov portret, kao i portreti njegovih najvažnijih gostiju. Ceo prostor je uređen u klasičnom engleskom stilu. Iz sale grofa prostorije dalje vode do kabineta njegove supruge koja je odlučila da svoje prostorije uredi u kineskom stilu. Dok gledam svaki predmet i zamišljam groficu koja je tu provodila vreme u oči mi upada portret jednog poznatog čoveka sa zapada koji se nikako tu nije uklapao pored scena iz strašnog suda. Ali brzo saznajem da je u pitanju Čerčil koji je bio gost ovog dvorca tokom čuvene konferencije u Jalti. Kažu ovu prostoriju je odabrao za spavanje. Pusti Čerčila, dosta ga je bilo na časovima istorije, nego gde su se održavali balovi? E pa to je već u sledećoj prostoriji, gde su sofe, kamini, portreti domaćina i kako reče vodič preskupe zavese od tkanine koju je retko ko drugi mogao da priušti i za malu haljinu. Gledam, maštam, idem u prošlost, prilagođavam dvorac sadašnjosti i onda ulazim u tzv. Plavu salu, najsvetliju sobu u dvorcu za čije uređenje je bilo potrebno celih deset godina. Svaka latica cveta je ručno odrađena.Tu je i kamin od mermera. Bože, da li sanjam? I kada sam pomislila da je ovo savršena prostoija saznajem da je ovde Rahmanjin komponovao, što je učinilo da ovo mesto zauvek ostane u mom srcu. Ovo je dovoljno, ne bih želela da vidim više nijedan delić ovog dvorca, plava sala, koja je korišćena i za kućno pozorište je osvojila moje srce. Ali ne može se tek tako izaći odavde, tako da dalje stižemo do pa ne baš male botaničke bašte skrivene u staklu sa pogledom na plavo more, gde su utočište našle mnoge tropske biljke da u hladnijim krimskim danima greju srca svojih ukućana. Odatle kroz još nekoliko prostorija kojih se posle plave sale i ne sećam izlazimo napolje u dvorište koje gleda prema pučini mora, koje je tog dana jak vetar baš bio uznemirio. Za uspomenu fotografišem se ispred zadnjeg ulaza koji je toliko drugačiji od ostatka dvorca da se može reći da me je neko preneo u neku arapsku zemlju, a onda sam se prepustila uživanju u celom ovom okruženju. Krenula sam niz stepenište sa čijih su strana bile rasoređene skulpture šest lavova. Postoji priča da je baš tog jednog lava tražio Čerčil Staljinu na šta je ovaj odgovorio da se imovina naroda ne poklanja. Sva srećna dopuštam i vetru i talasima da uz svaki deo ovog bajkovitog predela koji je vekovima bio nekome dom, a danas je otvoren za sve nas putnike donesu i koju poruku dok šetam ogromnim parkom od dvorca do mora. I dok je prošlo podne i ja još nesvesna gde sam, krećem dalje sa pomešanim emocijama i još većom željom da i drugi deo dana bude kao prvi.
Na putu do sledećeg dvorca stajemo na jedan prelep vidikovac, sa koga se video ni manje ni više nego dvorac Lastavičje gnezdo. Baš onako slikovito ime, pa i dvorac je. Smešten je na samoj litici iznad Crnog mora. Simbol Krima i Jalte. Zamislite tu bajku da stalno slušate talase mora, i kada je mirno i kada je nemirno, a sa druge strane da gledate u najviše vrhove Krima. Ovde se ne zadržavamo dugo, jer smo se uputili u dvorac koji je mnogo značajniji za istoriju Rusije. Lastavičje gnezdo ostaje na listi želja.
Posle pola sata vožnje stižemo konačno u mesto za koje kažu da ima ,,klimu Nice, a lepotu Švajcarske“. Stigla sam u čuveni Livadijski dvorac. Čuvena carska porodica Romanov je ovde boravila od ranog proleća do kasne jeseni. Pa ko ne bi? Na ovom mestu je odavno postojao dvorac, ali je porušen, a ovaj koji i danas stoji izagrađen je u 19. veku od belog krečnjaka. Sigurno ste svi čuli za ovaj dvorac? Čuvena Konferencija u Jalti. Da. I dok pokušavam da odem u to predrevoluciono doba i da dopustim da me svaki deo dvorca odvede u taj period da osetim kakav je bio život carske porodice, kakve su se haljine nosile, koja se muzika slušala itd., prvi sprat to ne dozvoljava, jer je sve sačuvano u originalu da podseti na tri najveća državnika sa kraja Drugog svetskog rata: Staljina, Čerčila i Ruzvelta. Čak su za okruglim stolom u prostoriji gde su se inače održavali balovi sada njihove voštane figure, a po zidovima njihove fotografije. Odustajem. Moram se posvetiti tom periodu kada je potpisano primirje koje je odredilo sudbinu sveta narednih decenija, a čiji se uticaj i danas oseća. Ovde je tokm Konferencije boravio Ruzvelt, čak su i jedna vrata zbog njgovih kolica posebno otvorena. Kažu da je hteo da kupi ovaj dvorac za boravak kada ode u penziju. Ali to nije bilo moguće. Unutar dvorca vidimo i da imaju i dvorište i saznajemo da ih ima četiri. Jedno od dvorišta je u vreme cara Nikolaja II uvek bilo prepuno ruža koje je on obožavao, a danas ovaj dvorac obožavaju i reditetlji o čemu govori podatak da je ovde snimljeno preko 70 filmova. U dvorcu je napravljen i električni lift koji je i danas u funkciji. Mi ga ne koristimo, već odlazimo uz stepenice do drugog sprata gde su prostorije koje su bile lične odaje Romanovih. Ovde je radni kabinet Nikolaja II sačuvan u originalu. Tu su fotografije, poseban nameštaj, ovde je čak i tepih sa njegovim portretom koji je poklon od Persijskog cara 1913. godine za 300 godina dinastije. Dalje idemo iz prostorije u prostoriju, neke su u potpunosti, neke delimično očuvane poput trpezarije gde su ručali, dečija soba, biblioteka koja ima prelep pogled na park i more. Ono što primećujem su i ikone u skoro svakoj prostoriji koje samo pokazuju koliko je ovo bila prava i na duže vreme poslednja porodica koja je negovala pravoslavni duh. Ono što je zanimljivo je da su svi imali fotoaparate i da su obožavali fotografije. Mnoge su sačuvane i danas krase zidove njihove palate u kojoj su proveli poslednje dane leta 1914. godine nakon čega bivaju zarobljeni, mučeni i ubijeni. Kasnije jedino što je moglo da se učini za njih jeste proglašenje svetima. Njihove ikone se danas nalaze u crkvi Livadijskog dvorca.
Od balova i dečijih koraka, do bolnice i vojnih čizama, mirnih dana, do traženja rešenja da se sklopi mir, ovaj dvorac je video i čuo mnogo toga, putnici i turisti još dobro dođu, jer odavde odnesu samo priču i ništa više. Ne ostavlaju svoja dela i nedela, a nadamo se da će tako i ostati. Sva uznemirena od pomešanih emocija izlazim napolje na hladan vazduh kada je sunce već zalazilo i pokušavam da spojim dva sveta, dva različita perioda, carsku Rusiju i komunistički SSSR, ne želeći da sudim nečemu što se desilo, želeći samo da i pored te dve istorijske slike dvorac u mojim mislima sačuvam kao bajku, jedan topao dom!
Spoljašnost ima jedno lice, a unutrašnjost drugo. Ja sam videla deo oba. Posle ovog dana nije ostalo više ni vremena ni snage ni za nova mesta ni za nove priče, bio mi je potreban odmor.
Do novog dana i nove priče, pozdrav iz tople ruske Nice!
Autor: Milica Pavlović – Student, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad
Fotografije: Autor
Naslovna fotografija: Pixabay.com
